Filmovi na čijim špicama se pojavljuje ime Žozea Đovanija su kao dobar bluz. Govore nešto o usamljenosti i izdaji, o krhkosti ljudskog materijala, o zaludnosti odmetništva, o tragičnom begu od slobode, o neobičnom poimanju časti i odanosti. Kada se na kraju filma pojavi francuska reč „Fin“ i kad se svetla u bioskopskoj sali upale, iluzija još uvek traje. Omađijani gledalac uzima nepostojeći šešir, oblači nestvarni kišni mantil i izlazi u noć da kao Lino Ventura potraži izdajice i sitne duše i da im jebe sve po spisku.

​

(...)

 

​