Sorentinov papa je revolucionar. Ili, još bolje, on je revolucionar u pokušaju. On želi revoluciju. Ne libi se radikalnih poteza. On zagovara odustajanje Crkve od kohabitacije sa svetom. Od njenog vekovima uhodavanog načina funkcionisanja. Crkva se mora vratiti sebi. Crkva se mora pročistiti iznutra. Svetu banalnosti nedostaje svetost. Sve je laž. Laž su ljudi (narod), laž je i Crkva, sveštenstvo i monaštvo, vernici i nevernici. Ostala je još samo prazna ljuštura. I mnoštvo potrošenih priča...

(...)

All Along the Watchtower. Šta bi Brentano rekao o Dilanu? Ne znam. U svakom slučaju, čini mi se, Hendriks bi mu se dopao. Zašto? Niko kao Hendriks (u modernoj muzici) nije tako suvereno kontrolisao, pre svega, zvuk (a onda i ton) svog instrumenta. Niko poput njega nije imao tako istančan osećaj za vreme, za tok i za trajanje, za pulsiranje, nadiranje i uzmicanje. Najvećem zagovorniku teorije intencijalnosti, verujem, to nikako ne bi promaklo. Ne bi ostao ravnodušan... Poslušajmo i reči. I one su važne. There’s too much confusion. Mnogo je zbunjenosti, veli poznati Dilanov stih. Mnogo je napetosti i pometnje. Potrebno je (nekako) zadobiti rasterećenje. Podvlačim: rasterećenje. Ne: razrešenje. Dilan kaže: relief. Ne: release.
Ako je to relief nemoguće u istoriji, fikcija je nesumnjivo dobrodošla...