Piše: Mirjana Ognjanović

Federiko Felini je uzor mnogih reditelja, pa i Paola Sorentina, što i on sam često naglašava. Felini je napisao: „Svеkolika umetnost je autobiografska. Biser je autobiografija školjke“. I još jedna rečenica velikana književnosti Roberta Luisa Stivensona: „Dokolica podrazumeva snažan osećaj ličnog identiteta“. Kao sticajem nekih čarobnih okolnosti, ove rečenice u sadejstvu matematički tačno i slikovito dočaravaju renesansnu ličnost pisca i reditelja Paola Sorentina.

​

(...)

​

Poslednja pripovetka u novoj Sorentinovoj zbirci Nevažne tačke gledišta je rediteljev autoportret. Sorentino između ostalog kaže:

Uveče, ne bi li se uspavao, oseća potrebu da zamišlja kako daje gol, izvodeći ga savršeno, makazicama.

​

Zatim, u snu sanja da je budan.

Kao i svi Napolitanci, pretvara se da ga zanima more.

Kad skače u vodu, nimalo skladno, a u trenutku dok je u vazduhu, uvek ima istu misao:

„Sad ću da poginem.“

U dvadeset četvrtoj godini prvi znaci kraja mladosti: pada na kaktus.

Ovo razdoblje života zvanično se okončava jednog septembarskog popodneva.

Šetajući Ulicom Skarlati, čuje kako neka devojčica kaže svojoj majci:

„Hoću ćelavo kuče.“

„Nemoj da budeš razmažena“, odgovara joj majka.

I tako se završila mladost.

U određenom trenutku niko ti više ne govori da prestaneš da budeš razmažen.

Jer to više nisi.        

​

​