Ulica u kojoj se nalazi ulični pomen-grafit o kome će biti reči zove se „Sedamnaestog oktobra“, nalazi se u Rakovici i sa nje se gleda na propalu „Industriju motora“.

Pomen-grafit je posvećen devetnaestogodišnjem mladiću koji se ubio tako što je prerezao vene i obesio se. Dok je curila krv, čvrstim kožnim kaišom, svoju glavu je okačio o ormar. Ovaj put je hteo da igra na sigurno.

Lokalni „Centar za nezbrinutu decu i mlade“, gde je ovaj mladić često svraćao, jeste kafana u kojoj se okupljaju navijači Partizana, poznatiji kao „Grobari“. U toj kafani vikendom se kuva kotlić i zaje­dničkim snagama kusa. U ovom svetu niko nikog ne napada osim iz odbrane, napadi su konstantni.

Rakovica, mesto gde ljudi čitko pišaju krv. Ulica, kad se pogleda plan grada, podseća na izgorelu šibicu. Crna glavica te šibice je portret samoubice u mladosti ali to znamo samo mi koji smo prošli tom ulicom.

Portretisani mladić za života nosio je nadimak Mata.

 (...)

Đerđ Lukač, u svom eseju „Umetnost kao „izraz“ i oblici saopštavanja doživljajne stvarnosti“ kaže: „...Postoje određene tvorevine koje su proizveli ljudi, a koje su, uprkos tome što na sebi nose pečat stvaralačke ličnosti, nezavisno od nje i samo kroz sebe same, zahvaljujući vlastitoj snazi svog imanentnog kompleksa forme i materijala, u stanju da vrše neposredna dejstva; dejstva koja se po svojoj doživljajnoj suštini ne mogu oštro razlikovati od dejstva svakodnevne doživljajne stvarnosti, ali u kojima se – čak i u ovom stadijumu naših saznanja o njima – pokazuju elementi jednog normativnog ponašanja, nekog odnošenja na neku vrednost.“ Dejstvo ovih murala, pomen-grafita, skloni smo da tvrdimo da je univerzalno, ali da ga se u njegovom delovanju, upravo zbog nepodnošljivog efekta jeze koje ono proizvodi, aktivno zanemaruje i o njemu ćuti, ne kazuje ništa, zbog toga što bi ono što bi se o tome moglo reći, dovelo u pitanje i nas koji o njemu pričamo. Ova vrsta saopštavanja preko vizuelne tvorevine, izvedene rukama anonimnih drugova koji portretišu svoje mrtve prijatelje, nas koji to saopštavanje opažamo kao saopštavanje – kao svojevrsnu poruku koja je sročena vizuelnim elementima – ostavlja bez reči, i taj nedostatak sposobnosti da na tu poruku odgovorimo određenim držanjem i ponašanjem, stavom koji bi se odnosio na neku vrednost, a ne tek i samo nemošću (koja stav može biti, ali koja nije uvek stav) pred takvim licima takve smrti, ukazuje samo na aktuelno postojanje dva oštro suprotstavljena sveta – sveta onih među kojima se prerana, iznenadna i iznuđena smrt uzima kao konstituišući faktor njihove zajednice i koji tom porukom za sebe ustanovljavaju čitav poredak svojih vrednosti i životnih maksima, dakle – normativno se spram njega nahode, i sveta koji ne opaža tu vizuelnu činjenicu ili pred njom, ako je i opaža, ostaje nem i za odnos prema njoj nezainteresovan, u svojoj iskrenoj ravnodušnosti spram postojanja tog i takvog sveta u kojem pravilo prerane smrti jeste pravilo igre zvane život koja se dešava u tom tamo svetu – nekim njima tamo.